УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

субота, 20. октобар 2012.

ЛИРИКА СА ТАЛОЖНИКА (ТРПЕЗНИКА) ВИДЕЛА ДУШЕ И РЕЧИ / Мирослав Тодоровић



Милош Јанковић: „Таложник“, Књижево друштво „Свети Сава“, Београд, 2012)

Милош Јанковић је  својеврсна појава у савременом српском песништву. Бројне објављене збирке песама, приређене књиге, антологије... потврђују да је полиграф велике  енергије еруптирао комплексну  поезију широког тематског спектра. Читава библиотека књига  уверљиво указује  на стваралачки и песнички феномен, ( „Велики   прасак поезије“) „Случај Јанковић.“
Он је песник који зна тајне певање, у више сфере песме преноси свој живот и стваралачка  интересовања даровито версификује  у полифону симфонију Речи. Из књиге у књигу његов глас се воздизао у песничке сфере духа и логоса. У низу песама филозофију стваралачке поетике исказује стиховима који комуницирају   с  поезијом и животима других песника чији се гласови у Јанковићевом гласу добили нови тон и потврдили да је песничка судбина одређена песмом, да је, Миљковићем казано „исто певати и умирати“.  Дистих  „Ја ништа не ризикујем /осим живота свога“ је први тон аутопоетичке песме  насловљене  Тушновка . Песник је у овим стиховима  В. Тушнове нашао своје осећање песме и живота, свој стих је чуо на начин како је тои Миљковић изразио „У туђем смо срцу своје срце чули“ или  како Борхес каже, а и Јанковић потврђује,  да сви песници света пишу једну песму. У тој једној све(т)песми јасан је  глас песника Милоша Јанковића. Он пева: „...живим и живећу / сваки свој стих, / и нема ту, верујте,  / никаквог ризика / достојног страха / истинског песника.“
Коме се обраћа песник?  Читаоцу, Песми, песницима чију поезију  песничким духом ововремује, универзалну боју поезије својим јаством  снажи. Допуњује. Јанковићева песничка намера је да  у властити песнички космос прикупи  „песничко бисерје“  што ће у  песми („Понешто о песми“) изразити стиховима „Самоникла,  на зло свикла, / ехо крика, јек урлика, облик свега ван облика...Њој се клањам, / у њу склањам“  који су својврсни песнички манифест. Овај богомдани песник  „живи сваки свој стих“ пева срцем, својим и својих песника, а мисли душом. Он пева сваку своју песму из душе, и као код Тагоре у његовом срцу и унутрашњем збивању исцветава   песма  живота и времена. „Његова поезија је мушка  / срчана поезија. Шикнула из тмине срца....“
У комплексној Јанковићевој поезији може се наћи и ехо  Тагориног пророштва да „Последњи дан века тоне у крвавоцрвене  облаке Запада у вихор мржње.“ И не само то, већ је, како Ошо каже „Тагора написао шест  хиљада песама, и да је свака предивна. Али када је умирао, плачући је молио Бога, да га врати назад: Ону песму коју сам хтео да испевам, још нисам испевао. Шест хиљада пута нисам успео. Све су то били покушаји за праву песму, а ја уопште нисам задовољан ни са једном од њих.Оно што са м хтео да испевам остало је неиспевано:“  У „Случају Тагора“  находи се, могуће је, и „објашњење“ Јанковићеве стваралачке олује...На путу у своју  песму пише јарке збирке чији римарник  отвара суштинску лепоту језика и предочава мелодију земаљске усудности.
У дивинизацији поезије и песника, у подтекстуалним сферама  је  драма човековог бивства, наговештена и кроз мото првог круга песама („Привремена вечност“):Ни у један понор се не може дуго гледати, а да се не осети  вртоглавица и ужас). Ниче поручује: „Kад превише  гледаш у понор, он почиње да гледа у тебе.“ Јанковић  кроз „Покварени времеплов“ мотри  време данашње  и мисли „о лажној нади што Србију / разара, /због које  више нико и / не сања / да постане  неко налик на / Лазара.“  
Песник зналачки оМИЛОШУЈЕ ововремену драму (која траје) супстанцијалним  садржајима кроз које се чују и гласови из прошлости. Јер, песникова реч асоцијативним призивима васпоставља духовну вертикалу која свеповезује и указује на дубље семантичке сфере логоса и песме. Лазар, српски цар  и библијски у Јанковићевој поезији  сугеришу  дубља  семантичко-метафоричка значења – посебно ако имамо на уму да истинска поезија садржи нуклеусе универзалних садржаја. До њих се стиже кроз студиознија  рашчитавања овог опуса.
У другом кругу  Таложника „Водкомицкин“ Јанковић је свекоЛИКОВИстој певанији омогућио нове садржајне токове и тонове. У плодотворном  поступку стварања песме, он контекстуира  стихове „својих песничких с-родника“ остварујући  својеврсну поетичку симбиозу кроз  контемплацију универзалности песничког наслеђа, (своје поезије, искуства  и сазнања поезије са таложника времена и Речи) чиме  поезији, и поезији коју наставља, обезбеђује нову оптику и континуитет. На песничку трпезу изнео је песме  настале из допевавања, распевавања „његових“ и њему сродних песника, можда узора чији је ученик, следбеник, да би будућим песницима, био узорник  који ће својим стихом и животом песничким иницирати песму. Али изабрани песници – братсвеници нису они у којима се Милош као песник препознаје, он у свом песничком бићу  тежи да песма буде непрестана ( „Где ја стадох ти  продужи“ Змај). „То је успостављена веза са нашом и светском провереном песничком вреднотом.  То је судбинско поистовећење са песничком раном која, кроз  песничку историју светли и обнавља се баш захваљујући господарима Речи, тим господарима излишног сјаја.“ (Ненадић). Ergo, Јанковић носи свој, песнички и животни, крст, ствара, обнавља и наставља, уверен да ће кроз објављене и још ненаписане књиге испевати своју збирку, песму... 
            У песничко платно Милошеве арс поетике уткане су разнородне нити јарких боја овоземаљског живљења (судбина), личног и општег, историјског, лирског и епског... дискурса. Његови неологизми  су потврда песничке богомданости, и стваралачке инвенције да се  идеја песме и модерни песнички дух изрази као аутентична творевина. Своје песничке изабранике, подстицајнике, да се послужим Јанковићевим методом стварања речи (Мајаковски, Цветајева, Пастернак, Ахматова, Јесењин, Друњина, Мандељштам, Тушнова) је својим певањем иницираним њиховим стиховима окупио у „Таложник“ (у)   на којем свевременим сјајем сушт поезије исијава енергију песме.  И Речи. Јанковић омилошава песничким дахом бит стихова из којих настаје његова песма. Катренизацијом  мноштва тема на принципу стваралачке игре у које смислом и обртима поентама знају да изненаде и самог песника. А како је „песма плод труда и чуда“ (Цветајева)  суочавања са светом и животом изражава стиховима снажног есенцијалног набоја, задивљујућег ткања  и повезивања са судбинама  песника изабраника. Притом се држи и Цветајевиног гесла о високој мери.  („Висока мера. Мерити високом мером.“).
И доиста, овај песник високе мере  песничким поступком  потврђује Рилкеово  мишљење о поезији као искуству и осећању,  као и Малармеово  уверење да су стихови  од Бога.. Ваља, када је овај песник „мајстор од заната“ у питању имати на уму и његове аутопоетичке текстове. Поготову текст у којем  свој песнички усуд(ник) повезује са  Мајаковским ( „В. В. Мајаковски се убио 14. априла 1930.  Милош Јанковић се родио 14 прила 1963.“ Да ли је Јанковић инкаранација овог песника, он сумња, али како песма више зна од песника (Платон) његова поезија у дослуху са поезијом Мајаковског нас уверава  да опседнутост Русијом и руским песницима  свему томе даје виши смисао а повезаност бројева,  ма и случајна, има своје разлоге. До њих се стиже кроз песму „из усуда што се пише.“  Метафизичка димензија се оваплотила у стиховима и трансценденталности песничке говора. Јер „Својим песмама си једини род“, ... и пролазно као земаљска слава ...“  „Онај који ћути – са смрђу се мири...живим и живећу / сваки свој стих.... У матици његовог певања, кроз стихове својих изабраник-а, тематски кадар се шири, питања вечних категорија,  овоземљског постојања, смисла, певања ..се умствено постављају и  на Милошев начин као „плод труда и чуда“ исказују кроз ово густо певање са неисцрпним наслеђем руске поезије која кроз Јанковићеву поезију читаоцу и тумачу предочава вечну  снагу поезије и њену универзалну космопоетику. Он брише време, на начин истинског песника се поистовећује са својим „лирским јунацима“ који се у њему и његовој поезији поново оглашавају.
Биографије изабраник-а су сажете, оне упутно допуњују  поезију и своје стихове сада у Јанковићевој песми. Из ових биографија и из стихова чује се „звук судбине“, и осећа студ 20  „века – вукодава“(Мандељштам). Јанковић је усавршио „песничку технику“ на трагу најбоље традиције модерне поезије да у поезију других удахне дух песнички, да их на свој начин „посвоји“ и у тој узајамности оствари своју поезију и отвори нову збирку „Изабраник“. Изабраник у којем ће се мноштво (вишегласје) песничких гласова слити у један глас песме,  као што се реке сливају и уливају у океан, тако се и  у овај океан  поезије отвара другим гласовима. Песник снажне ерудиције, луцидно универзализује  језик песме  и тематске  садржаје чији  рељеф осликава земаљски шар са  висовима и низијама, свим разноликостима  које граде њену Једност и обезбеђују семантичку динамику и значењско-симболичку  отвореност.
Његова  „Катренологија“ са  мотоом  „О ноћи, мелему од лудила, / Блага, вансебна, снена и тиха, / Зашто си ме у невреме пробудила? / Зар само због ова четири стиха?“ (М. Данојлић) сугерише песниково препознавање  својих мисли о стварању у овим стиховима, и указује на свеопшту повезаност као и на „муку с речима“ да  се мисао стихом изрази. Јанковић пише своју Катренологију саображен потреби да  песничко умеће изрази и у  катрену. Пева собом и из себе, види и  чује поезију у свему и попут Овидија „све што заусти  буде стих.“ У четири стиха са свим оним што симболика броја четири носи и једном дубљем читању ове поезије истину свог живота и певања преноси у вечност поезије.
Својевремено је Данојлић написао: „Жид је, састављајући своју Антологију, из неких Игоових песама узимао тек покоји катрен. Некада се говорило: не постоје велики песници, постоје велике песме. Није ли дошао тренутак да устврдимо: Нема добрих песма, има само добрих стихова?“ Код Јанковића има добрих, великих песама и блиставих стихова  кондензованог интелектуалног, животних  и иних искустава. To jе поезија која ће о(п)стати, за разлику од постмодернистичке плеве на чијем ситу, таложнику, ничега нема.У  40 катрена  се сталожила  катренијадска версификација  песниковог Ја, његовог пева  сазданог на симбиози доживљеног и сазнајног, да „нема песме без јаука“, чија „Тамна страна душе / јесте сумња у циљ свега. /Старим слеп, усред тмуше, / С надом да ћу наћи њега“, запитаности („У чему је смисао нових слобода, / којима се Господ  у нама негира / и зар има другог, сем кобног  исхода , / за душу  без Бога, у тами свемира.“ ), алузијама на библијске теме „Све што се догађа – већ се догодило / и само нам личи на друго и ново, / јер све што ће бити у сад се слило, да опет и поново буде готово.“ Евокацијама, медитацијом, реминисценицијама,  тематским наговештајима и обухватима,  продорима  кроз духовно наслеђе потврђује собом  да „Стих је само ехо крика“.  Стихом успоставља  најинтегралнији  дослух са свеколиком поезијом,  зна да усагласи  животну (стваралачку) одисеју  са жижним песницима и песмама чији  се ехо находи у његовој поезији, уме да напише песму оном вештином о којој је писао Аристотел, да  буде у власти песме („Њој се клањам, / у њу склањам“) имајући на уму Платонову мисао да песма зна више од песника.
 Кроз катрене кондензоване песничке енергије и  тематске разуђености, вишеструко Ја надахнуто версификује, катарзично  испевава духовну космогонију  своје биографије.  Он се склања у песму, јер,  песма  је одбрана од ефемерности и уточиште. Уточишете које је и Кавафи налазио у песми („У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште, / јер ти макар мало за лек знаш; / за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол“). Маштом и  Речју, Јанковић чинодејствује, пева и  баштини, вечна питања оваплоћује  стиховима, контемплативно   промишљавајући трагично јединство  живо-та и уметности. „Свом сам животу све мање нужан, / што све ме мање у мени има“. Али зато је Милош Јанковић песничка река која тече (М. Д. Јовановић), ( „Скептични „верник“ поезије, С.И.) све више  у песми којом живи,  и на овом таложнику – трепезнику који га представља као истинског песника великог формата,  аутентичног лирика несумњиве препознатљивости и снажног ауторског печата. Амен!

О Михољдану, 2012.                       МиросЛав ТОДОРОВИЋ

недеља, 02. септембар 2012.

Грачаница све ближа потопу!/ Биљана Живковић



 
Грачаница све ближа потопу!

У својој држави, моћног енергокапацитета, Срби ће бити највећи глобални просјаци струје и воде. Срби ће постати, поред прадедовске земље бескућници, јер ће их ишчупати заједно са словенским и светосавским кореном „процесом” расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање својих светиња зарад нових брана и „забрана”

Времена су великих искушења. Ми Срби, то осећамо на својој кожи више од 15 година. Вапимо за порушеним светињама у несрећним ратовима, у крхотинама балканске неслоге у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији. Проклињемо злочинце и заклињемо се да ћемо светиње бранити и поново их на истом месту градити! И очи су нам пуне суза! Потом, искрсну тренуци и околности које стављају огледало пред српско духовно и национално лице и биће. Како један те исти народ може да осуђује туђа зверства у рушењу наших светиња, а да затвара очи када се дешава да древне богомоље, нестају у срцу српске земље, вољом неког у Србији!?
  Такав је случај са непроцењиво вредном и прелепом црквом „Грачаницом” код Ваљева која је, све су прилике, много старија него што то званична историја тврди. Неки записи кажу да је грађена у 14 веку. Али, споменици, стећци, надгробне старосавне плоче око манастирске цркве посвећене св. Архангелу Михајилу, говоре да има много посла за стручњаке археологе и историчаре предхришћанског и ранохришћанског периода. Зна се да је нашом предачком земљом ходао апостол Павле! То тврде светски  историчари и антрополози, попут проф. др Србољуба Живановића... Логично је да су наши преци, прихватајући у најранијем времену хришћанство, градили богомоље. Па макар оне биле катакомбе! Шта је са траговима „немуштих” српскословенских времена пре Немањића? Спаљивани су древни црквени записи у Србаља? Мали је број учених Срба који су покушали гласно да одговоре на питања која се тичу наше аутохтоности и самобитности. Светски лингвисти данас признају да је српски језик најстарији живи језик у Европи (Европа, то беше Стари Континент!) али када се покрене прича о нашем прапореклу (јер тешко ономе, ко га нема), тада се затварају сва врата, историјски и научни прозори! И занеме званичне институције и институти, и у садашњој Србији, у бившој СФРЈ, и у свету? Зашто је то тако? Шта то Срби не смеју да знају?! Скоро да нам је било забрањено у претходних 70 година да се интересујемо за СЕБЕ.  Али, оставимо старе чињенице и древну историју за нека светлија времена и боље генерације Срба.
О томе мислимо у порти Грачанице. Све у окружењу говори у прилог нашем размишљању. Који споменик, који запис, који камен је у нама пробудио жељу да се отиснемно у далеку прошлост? Шта нас је у Грачаници толико приближило прецима?!
Околна брда с обе стране реке Сушице, аветињски су јалова, разваљена, раскопана, без шљивика, воћњака, пашњака, без стада. Без човека! Све је на том великом простору уништено. На прашњавим прокопаним шљунковитим друмовима, по некада прекрасној, сада разореној питомини Србије, језде транспортери, камиони,  раде булдожери и багери. Све је под дебелим слојем прашине, која се увлачи у очи, косу, кожу, грло. Мештани ћуте. С неповерењем гледају у машине, али уплашено у свакога ко их пита за брану. Плаше се да говоре, тешка су и опасна времена; њихова напаћена деца добила транзиционе отказе у оближњем Ваљеву, па су их сада глобалистички упослили неки нови ЈКП извођачи, да барем  зрнца, од прашњавог хлеба, имају.
 Србе жедне преко воде преводе!
 Много потмулог са собом је донело ново време, авет новог светског поретка. Дошло је тако брзо, да Срби нису успели да се саберу, а други су се сабирали. И сабрали!  А ми смо били и остали, у хаосу.
У дворишном делу светиње је 50-так Срба. Телима бране ваљевску Грачаницу од комуналног и научног прекопавања и најављеног роварења у олтару. Грачаници прети потапање. Срби поново „даве” своје светиње! Тако се могу схватити дугогодишњи поступци ЈКП Колубара, Хидротехнике Ровни и ваљевског Завода за заштиту споменика културе. И не само њих. Све су покренули политичари 1987. залажући се за изградњу бране у срцу Србије. Онда су археолози започели да копају први слој земље у грачаничкој порти. Извадили су много костију. Вршљали по гробовима, узнемирили  предачка почивалишта.

недеља, 19. август 2012.

Robert Tili, Tri pesme


BESCILJNO, BESMISLENO, BEZNADEŽNO

  

Živim-živim

  
Li?.....



ZA 36 GODINA

Prestao sam da zasmejavam i sebe i okolinu
Da se smejem
Izgubio sam društvo
I sve prijatelje
Otac i majka okrenuli su mi leđa
Onda i kćer
Žena nije ali je napokon umrla
Nije više imala snage za mene
Za sebe pogotovo
Postao sam depresivan
Postao sam alkoholičar i tabletoman
Postao sam ćutljiv
Izgubio duhovnost
Duhovitost
I visprenost
Oglupeo
I i
Zgubio sve
Čak i ono što nikada nisam n
I i
Mao


NIČEG NOVOG POD SUNCEM (VEŽBA IZ KREATIVNOG PISANIJA)

vest: nađena beba u kontejneru u Rakovici
opišite njen život
bulažnjenja o uspehu
slavi kao velikog naučnika
sportiste
biznismena
ne
dete je praćeno vonjom govana i jare avgustjulskih popodneva
samo kao pas lutalica
odrastalo u potpunom beznađu i očaju
pušilo kitu za doručak
ručak i večeru bi prespavalo
a noću išlo u džeparenje
nije imalo nikog da ga kad poodraste negde zaposli
kao kopača kanala ili deda seru
živelo je u haustorima i napuš(t)enim podrumima
i umrlo je u 53.godini kao klošar od gladi
samoće
i svih mogućih bolesti ovog sveta
samo pod raspećem kog je obgrlilo
kao nikad znanu majku

(Iz ciklusa JOŠ NE & VEĆ )

четвртак, 02. август 2012.

КОНКУРС за доделу Награде Златко Красни

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ
СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН
РАСПИСУЈЕ


КОНКУРС

за доделу
Награде Златко Красни


     Право предлагања преведених песничких књига, објављених од јула 2011. до јула 2012. године,  са српског и на српски језик живих аутора имају издавачи, преводиоци, удружења писаца, удружења преводилаца и појединци из Србије и из свих земаља света.
    Предлагач треба предложену књигу да достави (у три примерка превода и оригинал у једном примерку) на адресу:
Међународни фестивал поезије Смедеревска песничка јесен (за Награду Златко Красни), ПП 118, 11 300 Смедерево - до 15. септембра 2012. године.

     Име добитника ће бити саопштено почетком октобра, а Награда (која се састоји од Повеље и новчаног износа) уручена 18. октобра 2012. године, на завршној вечери Фестивала.

субота, 21. април 2012.

ПОЕЗИЈА ЈОВАНА НИКОЛИЋА У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА


Знак препознавања

У недељу, 22. априла, у 19 сати
Јован Николић Јоф,  од 1999. године живи у Келну. Промовисаће у недељу, 22. априла, у 19 сати, своју поезију у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића.
О његовој збирци изабраних песама „Соба с точком“ говориће проф. др Ратко Божовић, 
Горан Бабић, Радомир Мићуновић, Душко Новаковић и Живко Николић.      
У програму учествују и новинар Лука Мијатовић, глумац Милан Милосављевић и музичари Игор Дуњић, Бобан Симоновић и Зоран Бранковић.
Сам аутор ће читати своју поезију.
_________________

Јован Николић рођен је 1955. године у Београду.
Песник, новинар и драмски писац. Школовао се у Чачку (машински техничар).
Од 1981. живи у Београду радећи као радник обезбеђења у банци, хонорарни новинар сарадник и колумниста у новинама и магазинима, Радио Београду, ТВ Нови Сад; кабаретист , певајући по београдским ноћним клубовима и пишући текстове за популарну рок и поп музику.
Последњи написан текст “Бубамара”, музички је лајтмотив филма Емира Кустурице “Црна мачка, бели мачор”.
Након прве објављене збирке песама  Гост ниоткуда (1982) привлачи пажњу читалаца и критике.
Остале збирке: Ђурђевдан (1987), Нећу да се родим(1991), Очи покојног јагњета(1993), Тело и околина (1994), Мале ноћне песме ((1998).
Играни текстови за позоришта и кабаре: Још само данас у вашем граду(1985),
Великосрпска ерекција – коаутор са Ј.Ћосићем (1990), Цигански карбаре (1995) и Косово карусел – коаутор са Р.Сејдовићем (2000).
Статус слободног уметника од града Београда и Удружења књижевника Србије добија 1995. године.
Песме су му преведене на више европских и светских језика.
Заступљен је у бројним антологијама српске и ромске књижевности.
Добитник државних награда за младе песнике и једне интернационалне.
Након НАТО бомбардовања Србије 1999. године емигрира у Немачку.
Био је стипендиста Heinrich Böll stiftunga, Akademie der Künste, PEN Zentrum Deutschland и Cultural City Network Graz.
Објављени стихови у Немачкој:
Berlinertageszeitung (1991), Sinn und Form (2002), FAZ (2002), Die literature der Roma und Sinti , Р,Ђурић (Edition parabolis,Berlin, 2002),
Antologie „Um etwas zu Retten“ (Literarzr und Kunst im H.Böll-haus Langenbroich, 2003).
Члан је српског ПЕН-а и, од 2002. године, потпредседник Међународне асоцијације ромских писаца (ИРЊА) у Хелсинкију.  
Након неколико издања на немачком језику постао је најчитанији писац поезије у Немачкој.
Живи у Келну.

Прошле године Николић је добио награду за роман „Бела врана, црно јагње"
коју "Литерарна кућа" из Келна и дневни лист "Келнер Штат-Анцајгер" додељују путем  акције „Књига за град".
Акција је покренута 2003. године као подршка литератури и литерарном разумевању не само у Келну, него у читавом региону.
О вредности саме награде довољно говори податак да су пре Јована Николића
за „Књигу за град“ изабрана дела Итала Калвина, Харукија Муракамија, Орхана Памука…
О поменутој награди песник Јован Николић каже: „Та вест је налетела изненада, као позив на вечеру неке лепотице која дуго није марила за мене,
па је сад негде пронашла моју књигу, прочитала и допала јој се.
У овом тренутку имам помешано осећање стида и бојазни јер нисам очекивао позив.“

Јован Николић
КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

среда, 04. април 2012.

Вести из УКС / Мирјана Булатовић


Више пута смо писали да Удружење послује у веома тешким условима, да су плате минималне и нередовне, да од државе добијамо само трећину средстава неопходних да преживимо годину...
Донације су нам помогле да се некако финансијски искобељамо из 2011, премда смо на Божићне празнике отишли без плата...
Прошле године је чланарину платило мало више од петине чланства. Да су платиле четири петине, најтежи, први квартал године, када нема никаквог финансијског прилива, не би био такав да чак и ја, сасвим одана идеји да унапредим рад Удружења књижевника (чији сам члан 25 година) помишљам на отказ.
Већи део свог радног века провела сам као самостални уметник, мање-више у оскудици, али сам се увек трудила да платим чланарину свом Удружењу. Зато сматрам да је то више питање става него материјалног стања.
Такође, материјално стање Удружења не би требало да има везе са одговорним испуњавањем статутарне обавезе сваког члана. Да је мени чланарина превелика, не бих се срамотила, ишчланила бих се из УКС. МОРАМ ли да будем члан УКС? Не морам. Морам ли да плаћам чланарину ако сам већ члан? Морам. То је све.
А шта је са онима који заиста, заиста,

среда, 28. март 2012.

ВАСКРШЊИ САЈАМ 27. март – 8. април 2012


Корице 4. изд. антологије српскпоезије 20. века
Несебичан музеј М. Лукића



П Р О Г Р А М

Уторак, 27. март, 18.00

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ САЈМА
Сајам ће благословити Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј
Поздравно слово у име Издавачког фонда: протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник
Поје: Београдски мушки хор под диригентским руководством ђакона Владимира Руменића

Среда, 28. март
14.00 – Српски код – нова образовна парадигма
Представљање образовног система, уџбеника и сајта Српски код, у издањуНаше Србије: Ђакон Ненад Илић, Анастасија-Весна Илић и Ивица Живковић
16.00 – Представљање делатности чланова Ризнице српске духовности
Предраг Јовановић, директор, и Миле В. Пајић, главни и одговорни уредник, са гостима
18.00 – Представљање књиге Хараламбоса-Хариса Скарлакидиса  Свети огањ – чудо на Христовом Гробу на дан Велике Суботе
Харис Скарлакидис, аутор, певничка група Чувари при храму Светог Саве у Београду и Владимир Алавања, преводилац, водитељ Зорица Зец

Четвртак, 29. март
14.00 – Српски звук, откровење код западних слушалаца
Представљање Светлане Спајић и њене Пјевачке дружине, пројекта Жегар живи, сарадњe уметнице са Марином Абрамовић и редитељем Робертом Вилсоном
16.00 – Српска књига, Рума – представљање најновије издавачке делатности
Милутин Живановић, главни и одговорни уредник са гостима
18.00 – Сећање на Патријарха Павла
Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Давид (Перовић)

Петак, 30. март
14.00 – Дунав, Хришћанство, Словени
Др Ђорђе Јанковић говори о могућности археолошких трагова апостола и апостолских ученика на нашем тлу. Станко Трифуновић говори о најновијим археолошких открићима о древним становницима Подунавља и њиховим могућим везама са Старим Словенима. 
16.00 – Друштво уметника РАС АРТ
Уметност на територији централног Балкана: античко сликарство и његов утицај на уметност Средњег века
Јелена Анђелковић, историчар уметности
18.00 – Вече о Хиландару
Јеромонах Доситеј, Никола Дробњаковић и Стефан Миленковић из Задужбине мана-стира Хиландар

среда, 08. фебруар 2012.

БОГДАНОЛОГИЈА У СКЗ, Теофиловић у УКС


О стогодишњици првог издања чувене АНТОЛОГИЈЕ
НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ - Богдана Поповића, које
је изишло у Загребу 1911,
Српска књижевна задруга објавила је још једно
издање - у истој опреми у
којој се прошле године појавило прво издање
АНТОЛОГИЈЕ ПОЕЗИЈЕ СРПСКОГ
РОМАНТИЗМА - Слободана Ракитића. 
Управо Слободан Ракитић представиће у
четвртак у СКЗ, на редовној конференцији за
новинаре - 24. издање славне
"Богданологије", огледне књиге која показује
како се у крајње
субјективном избору може постићи много
објективних резултата, како се
може мало грешити а доста погађати итд. 
Сматра се да је Антологија
Богдана Поповића имала најснажнији утицај на
схватање наше поезије
"новијег доба", њено вредновање и тумачење. 
У Задругиној едицији
_Антологија _највише издања имала је
АНТОЛОГИЈА ЈУНАЧКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА
- Војислава Ђурића, а као прворазредни
догађаји и датуми у издавању
антологија, забележене су књиге: АНТОЛОГИЈА
НАРОДНИХ ЛИРСКИХ ПЕСАМА -
Владана Недића, АНТОЛОГИЈА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА
- Миодрага Павловића,
АНТОЛОГИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ 18. и 19. ВЕКА -
Владимира Јагличића,
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ - Душана
Радовића и др. 
Новинарима
културних рубрика изабране песме из
Антологије Богдана Поповића - чита
глумац Срба Милин.

____________________________
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ 
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7 
ЧЕТВРТАК, 9. ФЕБРУАР 2012, 19.00  

КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ВИТОМИРА ТЕОФИЛОВИЋА 


Учествују:  проф. др Ратко Божовић,Бане Јовановић, Адам Пуслојић, Александар Баљак, Миљурко Вукадиновић, Витомир Теофиловић  
(извор УКС)