УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

недеља, 02. септембар 2012.

Грачаница све ближа потопу!/ Биљана Живковић



 
Грачаница све ближа потопу!

У својој држави, моћног енергокапацитета, Срби ће бити највећи глобални просјаци струје и воде. Срби ће постати, поред прадедовске земље бескућници, јер ће их ишчупати заједно са словенским и светосавским кореном „процесом” расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање својих светиња зарад нових брана и „забрана”

Времена су великих искушења. Ми Срби, то осећамо на својој кожи више од 15 година. Вапимо за порушеним светињама у несрећним ратовима, у крхотинама балканске неслоге у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији. Проклињемо злочинце и заклињемо се да ћемо светиње бранити и поново их на истом месту градити! И очи су нам пуне суза! Потом, искрсну тренуци и околности које стављају огледало пред српско духовно и национално лице и биће. Како један те исти народ може да осуђује туђа зверства у рушењу наших светиња, а да затвара очи када се дешава да древне богомоље, нестају у срцу српске земље, вољом неког у Србији!?
  Такав је случај са непроцењиво вредном и прелепом црквом „Грачаницом” код Ваљева која је, све су прилике, много старија него што то званична историја тврди. Неки записи кажу да је грађена у 14 веку. Али, споменици, стећци, надгробне старосавне плоче око манастирске цркве посвећене св. Архангелу Михајилу, говоре да има много посла за стручњаке археологе и историчаре предхришћанског и ранохришћанског периода. Зна се да је нашом предачком земљом ходао апостол Павле! То тврде светски  историчари и антрополози, попут проф. др Србољуба Живановића... Логично је да су наши преци, прихватајући у најранијем времену хришћанство, градили богомоље. Па макар оне биле катакомбе! Шта је са траговима „немуштих” српскословенских времена пре Немањића? Спаљивани су древни црквени записи у Србаља? Мали је број учених Срба који су покушали гласно да одговоре на питања која се тичу наше аутохтоности и самобитности. Светски лингвисти данас признају да је српски језик најстарији живи језик у Европи (Европа, то беше Стари Континент!) али када се покрене прича о нашем прапореклу (јер тешко ономе, ко га нема), тада се затварају сва врата, историјски и научни прозори! И занеме званичне институције и институти, и у садашњој Србији, у бившој СФРЈ, и у свету? Зашто је то тако? Шта то Срби не смеју да знају?! Скоро да нам је било забрањено у претходних 70 година да се интересујемо за СЕБЕ.  Али, оставимо старе чињенице и древну историју за нека светлија времена и боље генерације Срба.
О томе мислимо у порти Грачанице. Све у окружењу говори у прилог нашем размишљању. Који споменик, који запис, који камен је у нама пробудио жељу да се отиснемно у далеку прошлост? Шта нас је у Грачаници толико приближило прецима?!
Околна брда с обе стране реке Сушице, аветињски су јалова, разваљена, раскопана, без шљивика, воћњака, пашњака, без стада. Без човека! Све је на том великом простору уништено. На прашњавим прокопаним шљунковитим друмовима, по некада прекрасној, сада разореној питомини Србије, језде транспортери, камиони,  раде булдожери и багери. Све је под дебелим слојем прашине, која се увлачи у очи, косу, кожу, грло. Мештани ћуте. С неповерењем гледају у машине, али уплашено у свакога ко их пита за брану. Плаше се да говоре, тешка су и опасна времена; њихова напаћена деца добила транзиционе отказе у оближњем Ваљеву, па су их сада глобалистички упослили неки нови ЈКП извођачи, да барем  зрнца, од прашњавог хлеба, имају.
 Србе жедне преко воде преводе!
 Много потмулог са собом је донело ново време, авет новог светског поретка. Дошло је тако брзо, да Срби нису успели да се саберу, а други су се сабирали. И сабрали!  А ми смо били и остали, у хаосу.
У дворишном делу светиње је 50-так Срба. Телима бране ваљевску Грачаницу од комуналног и научног прекопавања и најављеног роварења у олтару. Грачаници прети потапање. Срби поново „даве” своје светиње! Тако се могу схватити дугогодишњи поступци ЈКП Колубара, Хидротехнике Ровни и ваљевског Завода за заштиту споменика културе. И не само њих. Све су покренули политичари 1987. залажући се за изградњу бране у срцу Србије. Онда су археолози започели да копају први слој земље у грачаничкој порти. Извадили су много костију. Вршљали по гробовима, узнемирили  предачка почивалишта.