УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

субота, 25. мај 2013.

У славу песме Santa Maria della Salute

УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА РАВАНГРАДСКО ПРОЛЕЋЕ
у сарадњи са
ГРАДСКОМ БИБЛИОТЕКОМ КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ
и
СЕКЦИЈОМ  ПИСАЦА
ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

ОРГАНИЗУЈЕ
ДАН ЛАЗЕ КОСТИЋА
(У  славу песме  Santa Maria della Salute)

ГОСТ: ПЕРО ЗУБАЦ
Остали учесници:
Стојан Бербер
Бранко Ђурић
Давид Кецман
Зоран М. Мандић
Златко Пангарић
Тихомир Петровић
Драган Пјевац
Миленко Попић
Благоје Свркота
Нада Душанић
Драгана Ђапић
Ксенија Марић Ђорђевић
Олга Павков
Видосава Раич
Зденка Феђвер

 Водитељ програма: Давид Кецман

Код  споменика                                            3. јун  (понедељак),
Лази Костићу                                                                   18 сати


-У случају невремена приредба ће се одржати у Српској читаоници Лаза Костић-

______Извор: С. Бербер

уторак, 26. март 2013.

Uranijum nas ubija / preporučeni članak

SRBIJA, 14 GODINA POSLE NATO BOMBI: Uranijum nas ubija, od 2020. od raka će oboljevati 70.000 ljudi godišnje! 

Stručnjaci tvrde da zbog NATO bombardovanja više od 80 odsto stanovništva Srbije u telu nosi „DNK kancerogeni kompleks“. Prof. dr Miša Đorđević za S media portal: „Do 2020. godine procenat obolelih od raka će porasti za čak 130 odsto!“ 

Ni posle 14 godina od bombardovanja Srbije niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko je projektila sa osiromašenim uranijumom završilo na našem tlu. Procene su između 37.000 i 50.000 paketa različitih tipova radioaktivne municije. 

Avram Izrael: Ulizice su zaboravile NATO zločine! (VIDEO)
Vučić: Tokom NATO bombardovanja stradalo 1.008 vojnika i policajaca
DA SE NE ZABORAVI: Četrnaest godina od NATO bombardovanja (VIDEO) 

Zašto je opasan uranijum?

Osiromašeni uranijum se koristi u nuklearnim reaktorima za proizvodnju nuklearne bombe u čiju svrhu se obogaćuje sa preostala dva radioaktivna izotopa koja su izvučena iz minerala uranijuma. Naizgled bezazlena, ali ne i naivna količina ovog minerala služi u proizvodnji štapova za golf, avio-industriji, izradi oklopnih tenkova i za povećanje probojnosti projektila. U dodiru sa ciljem, projektili pri eksploziji razvijaju temperaturu od 3.400°C. Tolika snaga u stanju je da probije i najčvršće oklope!
Samo 1 mg osiromašenog uranijuma unet u organizam, dovoljan je da zaustavi rad bubrega. Porast malignih oboljenja nastaje od dve do pet godina posle prve interne kontaminacije vodom ili hranom. Tragovi uranijuma u urinu mogu se pronaći i sedam godina nakon unošenja u organizam!
Uranijum je dodatno opasan jer oksidiše, rastvorljiv je u vodi i razgrađuje se duže od večnosti, 4,5 milijardi godina.  

Potrebno 20 godina da uranijum „proradi“

Međutim, u istom istraživanju se porast broja obolelih objašnjava boljom dijagnostikom i starenjem populacije, dok se NATO bombardovanje ređe pominje. Da li je opravdano „gurati pod tepih“ posledice koje izaziva radijacija osiromašenim uranijumom, iako je i sam NATO priznao da je na nekoliko desetina lokacija ispaljivana radioaktivna municija?

Profesor Đorđević kaže da je napravio biološki periodni sistem sa sedam grupa faktora rizika koji utiču na pojavu raka:

-U spoljašnje faktore rizika spadaju i hemijski elementi, hemijska jedinjenja i radioaktivna zračenja.

Podsetićemo na posledice radijacije posle Černobila 1986. Prema ukrajinskim izvorima, oko 2,6 miliona ljudi imaju status osoba nastradalih od posledica katastrofe, među kojima je više od pola miliona dece!  

....
Prof. Miša Đorđević upozorava da su problemi sa štitnom žlezdom prva posledica zračenja uranijumom.
- Zastrašujuće je da je danas, 14 godina nakon bombardovanja, zabeleženo sve više poremećaja štitne žlezde. Svaki drugi-treći građanin ima ili pojačanu ili smanjenu funkciju štitne žlezde ili karcinom – upozorava naš uvaženi onkolog.

.....

Radijacija i u Beogradu

Prema izveštaju tela pri UN Balkan Task Force (BTF) iz oktobra 1999. godine, NATO je izjavio da je osiromašeni uranijum korišten tokom oko 100 misija, a prema rečima Lorda Robertsona – “nije moguće precizirati svaku lokaciju na koju je ispaljena radioaktivna municija“! Sumnju je potvrdio novinar Skot Peterson koji je pronašao velike količine uranijuma u Đakovici, Vranju i Bujanovcu.  

- Preko prijatelja iz Japana dobio sam dozimetar koji je merio kumulativnu dozu tokom 24 sata radioaktivnog zračenja na mestima bombardovanja. Beograd je takođe pokazivao znake radioaktivnog zračenja, i to na Tošinom Bunaru – kaže Đorđević i dodaje da mu nije bilo dozvoljeno da merenje obavi i kod Ambasade NR Kine i da je sa tog mesta bukvalno uklonjen.

     извор: видети више: http://www.smedia.rs/spress/vest/2228/Nato-bombardovanje-Posledice-bombardovanja-Kancer-Maligna-oboljenja-Onkologija-Bombardovanje-Srbije-SRBIJA-14-GODINA-POSLE-NATO-BOMBI-Uranijum-nas-ubija-od-2020-raka-ce-oboljevati-70000-ljudi-godisnje-FOTOVIDEO.html

 Зашто је осиромашени уранијум опасан?

уторак, 19. фебруар 2013.

Атлантида / мистерија

Мистериозна Атлантида постојала је на грчким острвима Криту и Санторинију (Тери), пре око четири хиљаде година, њеним царством управљали су Минојци, узвишени уметници, бродоградитељи и поморци, који су много пре него што им је то признала историографија допловили до северозапада Француске, југозапада Шпаније, обишли Средоземље, Америку, север Африке, све до Индије. Ову тезу доказује британски поморски официр и историчар поморства Гавин Мензиз у свом новом делу „Ишчезло царство Атлантиде”, које је код нас објавила „Лагуна”, у преводу Дубравке Срећковић-Дивковић. Ауторово становиште је да је Платон заиста описивао минојску цивилизацију пишући о Атлантиди.
У разговору са Мензизом сазнајемо за огроман успех његове претходне две књиге „1421. година када је Кина открила свет” и „1434. година када је величанствена кинеска флота допловила до Италије и подстакла Ренесансу”, које такође представљају изазов историографији. Сазнајемо, и за његово изненадно интересовање и за Атлантиду.
– У поменуте две књиге заступам став да су Кинези открили свет и Америку пре Колумба, а да је Колумбо користио кинеске мапе на својим путовањима. Много сам путовао и представљао ове књиге, и током једног божићњег предаха, отишао сам са супругом на Крит. Током шетње наишли смо на палату Фест, а водич нам је објаснио да је била изграђена пре четири хиљаде година. Људи минојске цивилизације путовали су до Египта, Америке, Индије, а неки од доказа налазе се на вазама које датирају из периода од три хиљаде година пре Христа, са сликама импресивне поморске флоте – каже Гавин Мензиз.
Наш саговорник објашњава да је минојска цивилизација дословно збрисана страшним вулканом, који је преплавио Санторини и Крит, око 1500. године старе ере. Међутим, многи трагови показују трговачку и поморску моћ Минојаца.
– Пронађене су олупине три велика брода, на обалама Турске, око Бодрума, на којима је превожен бакар, док су у олупинама сачувана добра која потичу из чак шест различитих цивилизација. Комад кљове индијског слона, зуби афричког нилског коња, шкољке из Индијског океана, ћилибар из Балтичког мора, злато из Израела и плаво стакло из Египта, све је сачувано. Нико не може да порекне да је ћилибар пронађен у тим бродовима потекао управо са Балтика. Такође, у тамошњим музејима видели смо вазе које датирају из истог периода 1500. година пре нове ере. Књига заправо описује наша путовања и све доказе које смо пронашли – додаје Мензиз, уз објашњење да је за бакар, чистоће од најмање 99 одсто, који је на турским обалама под водом очуван и после 3 500 година, Америка једино извориште.
– То је бакар са Горњег језера на канадско-америчкој граници. Испоставило се да су милиони килограма бакра из Северне Америке ископани у другом миленијуму старе ере, и не зна се куда су извезени, али се претпоставља да су извезени у Европу.
Мензиз је чак и у „маглама” Стоунхенџа, највољенијем британском споменику, видео утицаје Минојаца, за које тврди да су у Британију стигли најкасније 2300. године старе ере.
Гавин Мензиз истиче да је Платон био невероватно тачан у опису минојских кућа, које су биле од црвене, беле и црне цигле, са текућом водом. Нестале су у космичкој несрећи, којој је претходила појава два сунца на небу.
– На моје одушевљење, сада ми је речено да су људи Панчева у локалном листу „Панчевац” описали до детаља, 1804. године, два сунца на небу, и у овом случају то може да буде Битлђус звезда. У будућности више ћу се занимати за тај догађај у Панчеву, тако да бих могао чешће да будем панчевачки гост – приметио је Мензиз, који је у више наврата боравио у Београду, чак и немирне 1968. године.
Он каже да на академска оспоравања не одговара, да има тринаест хиљада пријатеља на веб сајтовима, и да ништа није боље од лоше критике за продају књига. Његова претходна два бестселера објављена су у сто осам држава, у седамдесет два издања и на тридесет језика.
Марина Вулићевић

објављено:Политика:  19.02.2013.

уторак, 12. фебруар 2013.

О поезији Бранка Миљковића из угла Естетике и Филозофије /Санда Ристић- Стојановић



II

Хераклит и Филозофија природе

 
Приметно је да је због учестале појаве појма ( речи ) ватра у поезији Бранка Миљковића често тумачено да је Бранкова ватра Хераклитовска.Моја идеја  је да појасним мало Хераклитову филозофију у контексту саме уметности ( песништва ) и развитка самог друштва.Хераклит се обично назива мрачним и говори се да је његова филозофија тајновита.
Хераклит је један од оних филозофа природе( од Милетске школе до Леукипа и Демокрита ) чија је тема дакле основна упознавање природе и природних закона.Жеља за упознавањем природе проистиче из и због незнања које је у то доба било уобичајено када су тумачене природне појаве.Грчка митологија и религија ( политеизам ) имају значајну улогу у томе.Када би ударио гром Грци су мислили да се то одређени Богови љуте.Грчки филозофи предузимају покушаје да утврде који је први принцип света  ( архе ).Многи тумамачи сматрају да је архе код Хераклита – ватра. У новије време се за Хераклитов архе сматра- борба супротности.“ Рат ( полемос ) је отац свих ствари“.А стална промена и вечна борба ( рат ) супротности чини норму живота тј. његов логос. Дакле борба супротности и промена је оно што је Хераклит уочио. Његова филозофија је ( без обзира на митске украсе ) рационална јер говори и открива природне законе ( нужности ). Ти закони се откривају и у равни космологије и теологије ( човек, истина, Бог – све сами метафизички појмови ).


Значајно је и Хераклитово бављење етичким питањима. А разматрајући питање о човеку он долази до закључка да је човеков задатак да открије рационалан принцип истине о настајању и пропадању у природи и да сва сазнања о томе човек треба да повеже са својим животом.Човеков живот претпоставља непрестани ризик. Али због тога не треба бити резигниран него бити активан ( у односу према бићу ).
Борба супротности, промена, ризик у свету, стални ризик у човековом животу.То су основне поставке Хераклитове филозофије. Не мора песник да користи појмове ватре, Сунца, дана и ноћи да би исказао да има свој песнички одговор на овакве теме. Многи савремени песници другачијом терминологијом нам дају свој песнички одговор на теме ризика, промена и борбе супротности. Оно што су нам Грчки филозофи природе открили то су рационални увиди у многе природне законе ( нужности ).

Бранко Миљковић као песник даје своје виђење света у коме свакако види рађање, умирање, рат, промене, неизвесност људског живота.Рат је за Грке био нешто уобичајено, готово тек са појавом Хришћанства ми добијамо праву осуду рата.
Бранко Миљковић користи многе појмове из природе и многе појмове који су саставни део природних закона и нужности. Али он је песник а није филозоф у правом смислу те речи у поезији. Имагинација и дар и његова машта чине га песником који с правом стоји на страни слободе ( као подручја људске креативности ). А наспрам те слободе је природна нужност.

Појам игре


Појам игре је веома значајан у Естетици и Филозофији . Постоје антрополошка схватања игре као нечег што је супротно раду и што је „ одмор „. Ипак постоји опасност у оваквом супротстављању рада и игре, зато што у повезаности игре и рада ми видимо смисао слободног људског живота и опстанка. Космолошко схватање игре посматра игру као нешто што превазилази саму људску делатност и одређује универзални начин постојања и збивања у самом космосу и свету. Многи Естетичари указују да се захваљујући уметности упознајемо и са људским и са космичким структурама и збивањима као игром.

О игри и појму игре много је писано у Филозофији и Естетици. Од Хераклитовог педесет и другог фрагмента „ Време је дете које се камичцима игра : дечије царство „.Тумачи овог фрагмента указују на игру као дечију, бесциљну, наивну и невину. Касније следе Платонова и Аристотелова разматрања игре.О суштини музике Платон у Законима каже „ Да и кажем да је она управо игра када не доноси нити какву штету нити корист „4.Код Аристотела имамо
( Политика )  констатацију да треба подржавати нагон за игром код деце, а игру треба посматрати као прекид рада. За разумевање Миљковићеве поезије мислим да нам је драгоцен Хераклитов претходно поменути фрагмент. Низ филозофа даље разматра питање игре. Хегел за мене разочаравајуће закључује да је игра пука забава те ако би уметност била игра свако би филозофирање о њој било бесмислено. Хегелов допринос Естетици је огроман ако се разматра његово писање о појму лепог, уметности итд.

За Кјеркегора игра је сама егзистенцијална структура људског деловања. Код Ничеа издвајам његово подударање ставова са Хераклитом о бесциљности игре. Гадамер се супротставља Канту и Шилеру и субјективном значењу појма игра. То подразумева да под игром не мислимо неко устројство душе ствараоца што се потврђује у  игрању већ „ начин битка уметничког дела самог „. То Гадамерово схватање је често критиковано због занемаривања процеса стварања и доживљаја у уметности.

Хајдегер је занимљив јер је свестан да се од Платона до савремене филозофије игра посматра метафизички. Али Хајдегерова поимања игре напуштају саму сферу естетског а и сам Хајдегер у својим познијим радовима се и не бави толико проблемом игре. Ипак значајан је његов закључак да се кроз историју филозофије игра објашњава помоћу идеја које одређују и игру и не игру. Игра као тема Естетике и Филозофије заступљена је и код многих других филозофа, али мој увид у савремену српску поезију ми указује да је песничка игра нешто чега има мало у данашњој српској поезији. Код једног броја песника услед мањка дара и вишка знања долази до ређања рогобатних речи и реченица без икакве димензије песничке игре. А код других песника услед огољених баналних слика нема ни
 језичких иновација, песничког захвата ни песничког језика. Такође нема ни песничке игре. Све је натегнуто а стихови су израз и исказ хињених мисли.

4 Платон, Закони ( II 667 Е)


Код Бранка Миљковића као изузетно даровитог песника присутна је права песничка игра, у складу са Шилеровим схватањем ( песничке ) игре .“ Поезија је лепа и слободна игра „- Шилер.А песник је прави љубитељ саме игре ради ње саме. Песник се игра са значењима , са речима, са стварима, са појавама, са тоталитетом, са светом, са свиме што њему као човеку нешто значи. Та игра песникова даје огромну снагу песниковим речима и његовој поезији и поезији самој.

Зашто је Бранко Миљковић велики песник ?


Бранко Миљковић је велики песник између осталог и зато што је оригиналан песник.( Мада се у последње време критичари утркују да укажу како и колико су други песници утицали на њега ).Ипак Бранкове метафоре су његове метафоре, а доживљај света искрен и личан. Кант је наравно указао да оригиналност није довољна да бисмо неког прогласили за великог уметника.( Постоје оригиналне бесмислице –Кант ).

Миљковић је велики песник зато што је његово дело :

-         Оригинално
-         Егземпларно
-         Наслеђе ( а не узор епигонисања )


Оригиналност значи и непредвидљивост ( великог уметника ). Да ли је било могуће предвидети појаву Пикаса ? Миљковић је и сам био свестан своје оригиналности. А о непредвидљивости је и сам рекао : „ Несрећа вас Салијериа је у томе што ме нисте очекивали, што сте се нашли затечени. И то што вас је један балавац од двадесет и кусур година преп...о.Да сам то чинио натенане, не би вас толико болело, а ја сам истрчао и ви то доживљавате као превару, то вам тешко пада. То не можете да поднесете „.

Егземпларност подразумева да су творевине великих уметника узори ( али та дела нису настала путем епигонисања и подржавања ). Дакле дело које има егземпларну вредност може и мора да буде модел и мера за естетски суд али никако није упутство за неког следећег уметника ствараоца.

Хартман је нагласио да многи млади људи се огледају у песништву и остварују неку и понеку димензију лепоте. Али зашто многи одустану од писања поезије касније. Хартманов одговор је : зато што схвате да им недостају идеје и зато што њихов доживљај света није дубок и суштински и зато што им је дело суштински шупље. У нашој средини догађа се обрнути процес. Уместо да „ песници „ пред себе постављају високе захтеве мерећи се са великим песницима као што је Бранко Миљковић, многи оспоравају велику поезију и видевши да су се многи недаровити овенчали разним наградама и признањима истрајавају на изградњи своје каријере, потајно се радујући што могу успут и да оспоре понеког великог песника као што је Оскар Давичо на пример.

Није случајно што је Миљковић говорећи о речи и поезији једном пријатељу говорио о Пикасу, том иноватору и великом револуционару у уметности : „ Реч је као лик испод Пикасове оловке: један је али видиш га у више варијанти, и више није као онај први, а на истом су папиру ...оставиш реч, а кад јој се поново вратиш, она ти се већ чини друкчијом. Она је у ствари у сталним менама.“Као великог песника Миљковића треба читати, али треба га читати као наслеђе а не треба његово дело посматрати као узор за епигонисање и кривотворење.
А наши критичари су склони да одмах неком песнику припишу како иде линијом овог или оног песника. То је потпуно супротно суштини уметности и суштини Естетике.Не кажем да неки песници не иду путевима и линијама неког песника али треба да знају и они и њихови критичари да нису довољно даровити да би дали уметности и поезији нешто особено, своје, оригинално.

Што се појма саме критике тиче, ја прихватам Кантов појам критике која у само филозофском смислу значи и означава : процес непристрасног процењивања неког предмета. Колико има данас критичара који данас непристрасно процењују неко уметничко дело ? Одговор је- веома мало.

Миљковић- мисаони песник али прави песник


„ Тело простире своју узалудност „( Бранко Миљковић )
А шта каже Кант за аналитичке судове. То су дакле објашњавајући судови. Аналитички судови рашчлањују субјекат на делове који су у њему на скривени начин садржани. Пример за аналитички суд – сва су тела распрострта. Да, асоцира Бранков став на Кантове аналитичке судове. Али Бранков стих је чиста поезија а не филозофија. Кренуо је од неког филозофског увида а написао чист лирски стих који сигурно нећемо анализирати и двоумити се да ли је аналитички или синтетички суд.

„ Најлепше певају заблуде „ ( Бранко Миљковић )
Разочаравајуће је тумачење овог стиха Драгана М. Јеремића – естетичара.5Јеремић је сматрао да је овај стих као и неки други стихови Бранка Миљковића произвољан.Чак је покушао и да их исправи.Уместо " Најлепше певају заблуде " може се рећи по Јеремићу  "Најлепше пева истина".Јеремић је очигледно неке Миљковићеве стихове посматрао као филозофске и са овим исправкама желео је да у њих унесе праву филозофску логику, занемарујући то да је песма Бранка Миљковића поезија и уметност а не филозофија. Мој став  је следећи.
 Постоје дијалектички парови : добро-зло, лепо-ружно, истина-лаж ( заблуда ). У филозофији кажемо да не можемо говорити о лепом ако не знамо шта је ружно и тако редом са свим супротним појмовима. Истина као филозофски појам је велико питање и велика тема Филозофије.
Али уметност и не треба да буде подручје истине.
5 Драган М. Јеремић, Прсти неверног Томе, Нолит, Београд,1965
Од песника како каже Хартман нико не тражи полагање рачуна, он је у сфери индивидуалног збивања, личних осећања, страсти, одлука. Георг Зимел лепо закључује да истина којој недостаје могућност заблуде и не спада у сферу људског. А живот из кога уметност црпи себе по Зимелу „ не трпи ону ужљебљеност која се затвара у себе, а која је својствена савршеној форми „.6 

„ Најлепше певају заблуде“ је прави поетски стих који говори о тријумфу уметности, слободе, права на грешку, на субјективно виђење ствари. Да није тако ниједан сликар се не би усудио да одступи од стварности коју слика и да је наслика из угла сопственог доживљаја.

Сартр- збивања

Слушала сам једном једног критичара који се чудио откуд неком песнику силна догађања, набрајања. Миљковићева поезија је пуна догађања, збивања и то је оно суштинско за праву поезију. Сартр каже „ Примарни задатак песника није да се изражава већ да из себе роди нови круг збивања ...“...“ песников бол постоји поетски ( бол који је постао песма )...“
„ Бол се не опева, стрепња  не слика него сва доживљавања по себи прерастају у самостална бића ....“.

Стално промишљање о песми и речима у Миљковићевој поезији у складу је са Сартровим речима : „ Песнику је свет речи прави свет, он занемарује реални, живи зачаурен међу речима „. Наравно да је песник загледан и у свет и у живот изван себе и да пише о томе али ова Сартрова констатација се може сместити у контекст његове идеје да песник не користи или не би требао да користи своју уметност да би уверио и комуницирао што је првенствено задатак прозног писца „.

Морална димензија- Смрћу против смрти

Један број песама инспирисан ратом, погибијом људи, погибијом песника, домовином написао је Бранко Миљковић у збирци – Смрћу против смрти. Сетила сам се поводом ове књиге Гернике ( Пикасо ). Пикасо је сликајући Гернику желео да осуди један злочин, али осим тога желео је да се том злочину одреди и право место у сећању, памћењу и свести цивилизованог друштва. Он се осећао одговорним да реагује на тај злочин.

6 Георг Зимел, Рембрант ( оглед из филозофије уметности ),Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, стр.131

И Миљковић ( у својим песмама )  и Пикасо сликајући своју Гернику дају свој одговор на смрт. Али то није она смрт која подразумева природни крај живота. То је насилна смрт. И оба уметника као сведоци рата и насиља дају одговор на многобројне погибије. Ипак свест о томе колико се неке теме саме намећу уметнику из стварности формулисаће Пикасо у оговору неким немачким критичарима „ То нисам учинио ја, то сте учинили ви „.

_______Текст објављен у зборнику Естетичког друштва Србије-„ Утицај естетике на уметност“( Естетичко друштво Србије- Београд, 2010.)