... Међу најскупљим радовима на другом откупу који после вишегодишње паузе организује Министарство културе, су и акрил на платну "Црвена, Плава" Предрага Нешковића (700.000) и инсталација "Мандала и крст/Збогом оружје" Зорана Насовског (600.000)....

Објављени резултати Конкурса за финансирање дела визуелних уметности. За Оташевићево дело одобрено 720.000 динара

Диптих "Добро јутро Казимире Маљевичу" и "Добро вече Казимире Маљевичу" први на листи откупа

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Рим тражи да вратимо Герингове слике
• 
  Уз новац добили и наду

• Зашто волимо уметност?
• Стиже руска уметничка револуција
• На чају код Белића

ДИПТИХ "Добро јутро Казимире Маљевичу" и "Добро вече Казимире Маљевичу", академика Душана Оташевића, најскупље је појединачно откупљено дело на овогодишњем конкурсу за финансирање уметничких дела из области визуелне уметности, чији резултати су у уторак објављени на сајту Министарства културе и информисања. За његов откуп, Народном музеју у Краљеву одобрено је 720.000 динара.

Нешто мање новца, 600.000 динара, одобрено је Српској академији наука и уметности, за уље на платну "Борови, лимени кров, прозори стакленика", ветерана наше ликовне сцене Милице Стевановић, дописног члана САНУ која ће своју збирку обогатити и за "Тела" (туш на папиру) академика Владимира Величковића (пола милиона динара). Међу најскупљим радовима на другом откупу који после вишегодишње паузе организује Министарство културе, су и акрил на платну "Црвена, Плава" Предрага Нешковића (700.000) и инсталација "Мандала и крст/Збогом оружје" Зорана Насовског (600.000). Ова дела наћи ће се у колекцији Октобарског салона.

По 400.000 динара одобрено је за уље "Плави тенк" Михаела Милуновића и објекат "Радничка класа одлази у рај" Мрђана Бајића (оба дела за Галерију савремене ликовне уметности из Ниша), шестоделни рад "Без назива" Вука Ћука ("Шуматовачка" - Центар за ликовно образовање, Београд) и десет графика Владимира Вељашиновића (њима ће бити опремљен Центар за заштиту одојчади, деце и омладине, Београд). За рад "Ха, ха, ха" Габријела Глида и "Бронзану скулптуру о чају" Здравка Јоксимовића, београдском Факултету ликовних уметности одобрено 400, односно 300 хиљада динара.

ЗБИРКЕ ФАКУЛТЕТАСОЛИДНУ финасијску подршку добио је и један број високошколских установа за обогаћивање својих збирки. Међу њима се истичу Филозофски факултет из Новог Сада са 2.464.120 динара, Шумарски факултет из Београда (2.038.000), Виша школа струковних студија Београдска политехника (618.000) и Филозофски факултет из Београда (540.000). За обнову и заштиту два мурала на својој згради Факултет примењених уметности добиће 700.000 динара. На списку су и Виша школа струковних студија за васпитаче из Крушевца, као и Машински и Хемијски факултет из Београда. Од просветних установа, новцем из откупа, нова ликовна дела добиће и београдска Математичка гимназија, Техничка школа "25. мај" из Панчева, као и предшколска установа Савски венац (247.464 динара за дело Марије Црнобрње Вукадиновић "Златна деца").

Међу институцијама, на откупу је са највише средстава подржан Центар за ликовно образовање из Београда "Шуматовачка", коме је за уметничку колекцију и врт скулптуре одобрено укупно 5.009.000 динара. За тај новац они ће, између осталих откупити дела Здравка Јоксимовића, Срђана Апостоловића, Немање Николића, Предрага Царановића, Владимира Шћепановића, Саше Ткачена, Саше Панчића, Живка Гроздановића, Драгана Рајшића и других. Са значајним буџетом од 3.377.000 располагаће и Културни центар Београда, за дела колекције Октобарског салона, међу којима су радови Катарине Здјелар, Биљане Ђурђевић, Дејана Калуђеровића, Александра Зографа...

Своју збирку Музеј савремене уметности Војводине, допуниће делима за које му је одобрено 2.480.000 динара. За тај новац биће, између осталих, откупљени радови Срђана Ђилета Марковића, Чедомира Васића, Милете Продановића, Марије Драгојловић и других. Подршку од 2.433.000 је добио је и КЦ Пожега за колекцију Градске галерије, као и Народни музеј из Краљева (2.360.000), који ће уз Оташевићевог "Маљевича" постати богатији за радове Гордане Каљаловић, Нађе Стаменовић, Косте Богдановића, Радоша Антонијевића, Жељке Момиров, Муирослава Павловића и Дејана Атанацковића. На листи оних који ће проширити своје колекције су и Народни музеј Крушевац (2.100.840), Уметничка галерија Надежде Петровић (1.720.000), Галерија савремене ликовне уметности Ниш (1.638.000), Општински културни центар Апатин (1.220.000), Музеј у Смедереву (1.000.000), лесковачки културни центар (843,328), Народни музеј Крагујевац ( 795.000)...На листи су и многи други музеји, галерије, културни центри и библиотеке из Србије, али са нешто скромнијим сумама.

Конкурс за финасирање уметничких дела из области визуелних уметности расписан је у мају, а о пројектима који су добили подршку одлучивала је комисија у којој су били Љиљана Тадић, Аница Туцаков, Јасмина Чубрило, Драган Јеленковић и Јован Чекић. Како смо успели да сазнамо у Министарству културе, сви изабрани пројекти биће финасирани у складу са у уторак објављеним решењем. 

Откупљено дело Михаела Милуновића

ПОРОДИЛИШТА И БОЛНИЦЕ

НОВУ колекцију графика добиће ГАК Народни фронт, за шта је одобрено 798.457 динара, а за ово породилиште биће откупљено и уље на платну "Нови живот слике" Драгана Здравковића (250.000). Новим уметничким делима биће оплемењене и две психијатријске установе: Специјална болница "Др Славољуб Бакаловић" из Вршца и Служба за психијатријске болести опште болнице из Пријепоља. Институт "Милан Јовановић Батут" откупиће колаж "Сунце" Ане Церовић за 150.000, а Дом здравља Сопот скулптуру "Прозори" Драгана Рајшића, за 287.429 динара.

'Маљевич' најскупљи | Култура | Novosti.rs

РУСКА аванграда стиже пред београдску публику у четвртак, 24. децембра

Фото Никола Скендерија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  "Жене" и мушки доњи веш
• 
  Прича о српској војсци

• Галерија 212: Кад метали засвирају
• Савршена игра светлости и боје
• Фреске, лепота средњег века

РУСКА аванграда стиже пред београдску публику у четвртак, 24. децембра. У хируршким рукавицама, опрезно, али са много воље и ентузијазма, уз осмех, кустоси Музеја историје Југославије, у понедељак су са својим руским колегама, у старој, али за ову прилику "дотераној" музејској згради, постављали експонате из једног од најузбудљивијих периода светске историје уметности.

Поставку слика, цртежа, илустрација за књиге, скица костима, порцелана, архитектонских скица, у пет великих сала, чине дела Кандинског, Родченка, Кљуна, Архипенка, Ејзенштајна, Веснина, Гончарове, Љубов Попове... Али, и многих других припадника свих правaцa овог покрета. Са њима је у Београд допутовала и Ана Пахомова, уз Фаину Балкховску аутор изложбе, која ће пред публиком бити од четвртка, 24. децембра.

- Овом изложбом представљамо и многа дела која пре нису виђена нигде у свету - каже Пахомова за "Новости". - То се десило случајно, јер су експонати били на другим изложбама поводом стогодишњице Маљевичевог "Црног квадрата". Тек када смо све ово донели у Београд, открила сам да ту има изузетно занимљивих ствари.

Међу тим реткостима су и четири мала квадрата - два црна, бели и црвени - представљена уз рукопис Маљевичеве ученице Нине Хоган.

- Маљевич је после револуције основао Друштво оснивача нове уметности у Bитебску - објашњава саговорница. - Нина Хоган је тим поводом забележила шта ти квадрати значе. Тако да, ипак, овде имамо један мали црни квадрат.

ЦРНАЦ У ЦРНОЈ СОБИПРИЛИКОМ недавне рендгенске анализе "Црног квадрата" уз још две слике, у другом слоју је пронађен и руком писани Маљевичев запис: "Пронађи црнца у црној соби". - Маљевич је тврдио да је супрематизам рођен 1915, када и "Црни квадрат", али пронађене слике доказ су да је ипак настао раније - прича Пахомова.

А онај чувени из 1915. (један од четири које је Маљевич урадио до 1931), према речима саговорнице, последњих година не напушта Третјаковску галерију. У београдској поставци од Маљевичевих дела налазе се два од порцелана - чајник и тањир.

- Хтели смо да представимо целину руске авангарде - наставља Пахомова. - Поделили смо је у пет делова: рађање, Маљевич и његово окружење, развој, посебно у примењеној уметности, конструктивизам (постреволуционарни период уз фантазије руских архитеката), и гашење овог правца тридесетих година прошлог века.

Без обзира на то што је реч о златном периоду, за који се мисли да је у потпуности истражен, наша саговорница наводи да је управо припрема београдске изложбе показала колико тога још може да се открије, посебно по регионалним музејима. У једном кратком периоду после револуције, велики допринос богаћењу ових збирки, дали су и Марк Шагал и Казимир Маљевич. Следеће године ће у Москви бити организована и велика изложба "Непозната авангарда из провинцијских музеја".

АРХИПЕНКОУ ПОСТАВКУ је укључено и 11 дела из нашег Народног музеја, која припадају заоставштини Љубомира Мицића. Међу њима и један контрарељеф Александра Архипенка, који је потпуно опчинио Ану Пахомову: - Оваким Архипенком можете да се поносите, у рангу је са најбољим његовим делима у свету - тврди саговорница.

Куриозитет поставке у МИЈ чине и скице позоришних костима, једног од највећих филмских редитеља у историји Сергеја Ејзенштајна:

- Ејзенштајн није почео као филмски уметник, већ се као ликовни стваралац, а потом се и као редитељ бавио театром - открива саговорница. - До краја је остао одличан сликар, цртао је све сцене из својих филмова. Постоји милион таквих његових скица. Стално је на филмским сетовима био са оловком и блоком.

Иако се овај покрет везује за време пре, током и после револуције, многи уметници подржали су "Велики октобар" и хтели су да народу прикажу своју уметност, каже Пахомова и додаје:

- У почетку их је власт пустила да раде, али чим је почела да интервенише у уметности, аванграда се повукла и родио се соцреализам - идеолошка поруџбина власти. За разлику од њега авангарда је представљала емоције уметника према новом времену.

Музеј историје Југославије: Гозба из тањира Маљевича | Култура | Novosti.rs

После сто година од настанка чувени "Црни квадрат" Казимира Маљевича открио је своју тајну

"Црни квадрат" Казимира Маљевича

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Црне листе за књиге и писце
• 
  Гала заступа Србију у Дохи

• Сања свилом и кроји и "боји"
• Кнез Васа је српски Џејмс Бонд
• Монеови "Локвањи" продати за 40 милиона евра

ПОСЛЕ сто година од настанка чувени "Црни квадрат" Казимира Маљевича открио је своју тајну: служећи се рендгенским зрацима, стручњаци из московске галерије "Третјаков" открили су две раније слике испод ремек-дела које је означило прекретницу у ликовној уметности 20. века. 

Знало се, по речима Јекатерине Вороњине из ове галерије, да је црно платно скривало једну основну слику, али постојање чак две - нико није очекивао. Сада је потврђено да је "Црни квадрат" прекрио једну кубистичко-футуристичку и једну супрематистичку композицију, коју чине геометријске форме у разним бојама. Све ово могло би да баци нову светлост на тумачење чувеног платна, а галерија је најавила да ће откриће јавности бити представљено следеће недеље, приликом отварања изложбе "Маљевичев траг", поводом јубилеја "Црног квадрата".

Маљевич га је насликао 1915. године и касније направио још две верзије. Први пут је приказан на "Последњој футуристичкој изложби 0.10" у Петрограду, чиме је инаугурисан покрет супрематизма. Као симбол руске авангарде, ова слика назива се и "нултом тачком сликарства". Свет ове године обележава 80 година од Маљевичеве смрти и век од када је његов сликарски манифест означио једну од кључних тачака историје уметности.

Тајна Маљевича | Култура | Novosti.rs

Богатство које нам измиче

 Тартуфи - богатство које нам измиче

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Тартуфи стижу са Козаре
• 
  Батровци: Спречено кријумчарење тартуфа

• Изиграни произвођачи тартуфа и лешника
• Не јењава афера са садњом лешника и узгајањем тартуфа
• Ниш: Добар њух за тартуф

ЗОВУ их "храном богова" и "јелом аристократа", јер тартуфе и некада и сада могу да приуште само богаташи. Плод који расте искључиво под земљом, а тражен је због више од 400 мирисних нота које појачавају арому сваком специјалитету, сада се откупљује за 2.000 до чак 8.000 евра по килограму. Узгајање ове гљиве један је од најуноснијих послова, свуда у свету, па и у Србији. Иако се веровало да ове печурке не успевају у нашој земљи, у протекле две деценије пронађене су десетине врста на 250 локација. 

И код нас је по узору на Италију и Француску почело плантажно узгајање тартуфа, али је тај посао тек у зачетку.

- То је и даље "пионирски" посао код нас, иако Србија "лежи" на тартуфима - каже за "Новости" Лазо Јовичић, који узгаја тартуфе из хобија. - Имамо идеалне географске услове, налазимо се на 45. паралели, на потезу на ком су Португалија, Шпанија, Италија, земље познате по бројним плантажама тартуфа, али се не бавимо тим послом. Да би се покренуо овај посао, надлежне институције треба да дају већу подршку и усмерења. Морамо да представимо тај производ, да му дамо "личну карту" како би био наш бренд.

Јовичић сматра да стручњаци морају да испитају и истакну све особености овог будућег српског бренда, који би, према његовом мишљењу, могао да буде у рангу истарског, италијанског или пак француског. Он напомиње да тартуфи живе у симбиози са одређеним врстама дрвета, најчешће је то храст, топола, цер, липа. Од дрвета црпи угљене хидрате.

ХАМБУРГЕР ОД 5.000 ДОЛАРАНА светском тржишту влада већа потражња за овим специјалитетима него понуда. Гастрономски, то су најскупљи и најцењенији додаци јелу. У коцкарницама, рецимо у Лос Анђелесу, хамбургер средње величине са тартуфима премашује 5.000 долара. У Америци су направили чоколаду са мрвицама тартуфа и ваниле, а килограм кошта 6.000 долара.

- Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне код нас су обухваћене и стављене под контролу сакупљања три врсте тартуфа - Tuber magnatum Pico - бели тартуф, Tuber aestivum Vitad - црни летњи тартуф и Tuber macrosporum Vittad - објашњавају за "Новости" у Министарству пољопривреде. - Завод за заштиту природе Србије крајем године доставља Министарству контингенте, који су на располагању за сакупљање у наредној години и који се заједно са ценовником заштићених врста објављују на интернет-страници Министарства као и у "Службеном гласнику" РС.

Тако су стручњаци Завода за заштиту природе проценили да ове године може да се убере максимално 80 килограма белих тартуфа, 400 килограма црних летњих тартуфа и 300 килограма Tuber macrosporum Vittad. Заинтересованост за сакупљање скупоцене гљиве осцилира из године у годину, с тим што је ове сезоне осетно повећана потражња. Поред сакупљања из природе, постоји могућност плантажног гајења свих заштићених врста, па и тартуфа. У том случају, како кажу, заинтересовани подносе захтев Министарству за добијање дозволе за сакупљање ради формирања матичног легла – плантаже.

Тартуфи - богатство које нам измиче | Економија | Novosti.rs

“Иследник” није пука исповест, већ роман у којем сам извесне догађаје и призоре из властитог живота пресложио и повезао

ПОСЛЕ три године писања, обележених прекидима рада због замора, ишчитавањима написаног, немилосрдним поправкама текста, Драган Великић се читаоцима представља романом “Иследник”, у издању “Лагуне”, којим је затворио круг писања о свом детињству, страховима, о местима којих више нема, односима унутар породице.

Драган Великић

Нову књигу једног од најомиљенијих, најчитанијих и најпревођенијих домаћих писаца критичари су већ означили као најличнији Великићев роман до сада, у тесној вези са “Бонавиом”. У роману о мајци, и аутопоетичкој исповести, Великић покушава да проникне у свакодневицу прохујалог времена, исписујући повест о некадашњој земљи и људима.

* Књигу отварате Пекићевим цитатом да се човек после исповести не осећа ништа чистијим него што је био пре ње. Да ли вам се то потврдило на крају писања?

- Наводите само део цитата из Пекићевог “Златног руна” који сам узео за мото романа. Недостаје оно важније, а то је да се после исповести човек “осећа као канта за ђубре. Пошто је избацио из себе све своје боље верзије, остао је с најгором, оном која се никад ником не исповеда”. Са том верзијом, тачније, са њеном књижевном пројекцијом, покушао сам да дешавања и догађаје из властитог живота сагледам на ширем плану, да напишем причу која ће бити блиска читаоцима, причу у којој ће се делимично препознати.

* Због чега сте решили да се упустите у ову исповест и пред читаоцима отворите “емотивну црну кутију” живота?

- “Иследник” није пука исповест, већ роман у којем сам извесне догађаје и призоре из властитог живота пресложио и повезао. Смрт мајке јесте тренутак када се отвара емотивна црна кутија. Шта је роман до покушај да се неколико кадрова свакодневице доведе у узрочно-последични след, да се ослободи прича која постоји као што постоји скулптура у комаду необрађеног камена. Свако у себи носи невидљиву библиотеку, хор ненаписаних романа.

* Колико је тешко искрено општити са прошлошћу и њеним траговима, мирисима, гласовима, предметима?

- Искреност је категорија која сама по себи у литератури није никакав квалитет. Уверљивост књижевног дела зависи о дару, о вештини да се исприча прича коју ће сваки читалац доживети као блиску. Прошлост никада није завршена, нити постоји једна дефинитивна и важећа верзија. Прошлост у нама живи, и мења се како се и ми мењамо и сазревамо.

ПОЧЕТАК ПИСАЊА* Успевате ли да откријете када сте и зашто постали писац? - Није то била напрасна одлука која се бележи датумом. До тога је долазило постепено. Чак када би било могуће тачно одредити када сам и зашто постао писац, не видим да je то од неке важности, ни за мене, нити за моје читаоце.

* Постоји ли безбедно растојање од животних и историјских ломова, са ког се може мирно погледати уназад?

- Не верујем. Јер, где год да живите околности неумитно утичу на наш поглед на свет. Кула од слоноваче није решење. Какав би то живот био уколико би се живео на растојању? Можемо се ми одмакнути, али време које нам је запало, хтели ми то или не, носи нас често мимо наше воље. Ипак, увек имамо избор. Не прихватам алиби “Таква су времена била” као оправдање за кукавичлук и лицемерје.

* Саопштавате да овај град и земља нису више они у којима сте се родили и одрастали. У шта су се претворили?

- Немам одговор другачији од оног који сам дао на крају романа. Дакле, у “Иследнику” кажем: “Свет је постао посед карикатура. Ђаво је сувишан, превара је опште стање. Није ово више онај град у којем сам рођен. У међувремену - а то је читав један људски век - претворио се у станиште перача новца, ниских чела и мутна погледа, плаћених убица, лажљивих ктитора, фалсификатора свих фела, оних, који купују грађевинске дозволе, изводе из матичних књига, држављанства, дипломе и молитвене доручке.

Није ово више земља у којој сам одрастао, већ пољана где варалице, сецикесе и пеливани увесељавају бесловесни пук. Знам, ни другде није боље. Такво ми је време запало. Стигну векови када завладају Вандали, Хуни, Визиготи, када се тоне под стиснутом песницом једноумља. Када глупост завлада, када простаци преплаве свет. Јер, на крају варвари увек дођу.”

И још нешто. Варвари немају политички предзнак. Варвари су стање духа. Имате га и на националним фреквенцијама.

НАЈВИШЕ ЈЕ СНОВА* Да ли је ово сећање на проживљени, али и на непроживљени живот?
- Све чега се сећамо јесте проживљено. Наша се прошлост не састоји само од догођеног. Много више је ту измаштаног. Највише је снова. Како старимо, све се то поново преслаже. Сведоци истог догађаја, памте га у другачијим тоналитетима. Најбољи пример су јубиларне годишњице матура, када се после двадесет, тридесет, четрдесет година окупи једна генерација, и сваки судеоник има неку своју верзију давних догађаја, као у чувеном Куросавином филму “Рашомон”.

* У “Иследнику” је поред породичне приче, испричана и прича о нашем времену.

- У свим мојим романима веома су јасне временске и просторне координате. Нису се животи које описујем дешавали у стратосфери, већ у веома конкретним градовима, државама, политичким режимима. Мој јунак повезује две епохе. Такво му је време запало, да буде сведок нестајања једног, и настајања неког сасвим другачијег времена.

* Па какво је то другачије време?

- Ми где год да се нађемо имамо лоше време. Откако знам за себе живимо у кризама. И као тркачи пси вечно јуримо механичког зеца који нам стално измиче. Тај зец је оно боље сутра које никако да сване. Никада нећемо живети боље све док верујемо да неко други уместо нас може да нам уреди живот. Ово је време опште хипнозе. Сами смо одабрали све што нам се дешава. Слободан човек се разликује од неслободног, пре свега по томе што преузима одговорност за своје поступке, не заклања се иза другог.

Ово је време пада свих вредности. Турске серије су простор бекства. Али, оне нису најгоре што нам се дешава. Ипак су то лаке дроге. Ријалити програми су хероин, потпуни пораз људског у нама. Наравно, не због порнографије, која је жанр као и сваки други, већ због свих оних сподоба које се вуку по студијима, бенаве се и изговарају бесмислице. Увек се питам какав је ментални склоп гледаоца који ужива у тим ријалитијима где дефилује људски отпад. Које профиле хомо сапиенса то толико забавља, да усвајају реплике, и сав тај декор простаклука, који им је модел по којем би да живе своје животе, испражњене од сваког смисла.

* Како у таквом добу пролази књига, каква је сада улога и утицај књижевности на наше животе?

- Не можете очекивати да у таквом друштву књижевност, и уопште уметност има неку значајнију улогу у едукацији и свакодневном животу. Не памтим када сам видео у београдским позориштима неког политичара. Евентуално дођу на премијере представа које у вредносном смислу не одмичу много од турских серија.

Великић: Свет у коме је и ђаво сувишан | Култура | Novosti.rs

ДНЕВНИК ПЕСНИКА ДУШАНА КАПЕТАНОВИЋА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

DOI: 10.2298/PKJIF1480219P

УДК 821.163.41.09 94(497.11)”1914/1915”

Дневник песника Душана Капетановића из Првог светског рата

На страницама старих листова и часописа током XIX и прве поло- вине XX века често се срећемо са именима ранопреминулих српских песника, прозних и драмских писаца, преводилаца и других заборавље- них трудбеника на пољима културе, просвете, науке и уметности. Један од младих, талентованих српских песника био је и Душан Капетановић (Београд, 1881 – 1915), великошколац, апсолвент Техничког факултета у Београду, који се бавио писањем и препевавањем песама. Мало је оригиналних песама од њега објављено, али су значајни препеви двеју радничких песама, које су написане да би се певале на радничким састанцима, зборовима и демонстрацијама пре Првог светског рата. Једна од тих интернационалних песама у његовом препеву јесте Радничка химна (Ти што знадеш само јад) од др Џона Рида (Rüdt), објављен у Радничким новинама од 2. марта 1902. године, а друга Радничка Марсељеза (Застава наша нека се вије), препев песме немачког песника Јакова Аудорфа (1835- 1898). Обе песме, дуго певане у круговима српског радничког покрета, донеле су му име српског пролетерског песника. Као оригиналан песник није могао да се песнички развије, јер је преминуо 1915. године у Првом светском рату. По причању његовог сина Небојше, некад правника на Филолошком факултету, његов отац је „добио запалење плућа на фронту 1914. и при- ликом бомбардовања Београда 1915. године, лежећи у постељи, погодио га је један шрапнел у ногу. Пренесен је у болницу, где му је ампутирана нога, али је после неколико дана преминуо. Умро је и сахрањен пред самом болницом, где је сад Медицински факултет, а касније је пренет на Ново гробље и почива у парцели 21. На списку погинулих српских На Новом гробљу и сад постоји спомен-гробница у којој су сахрањени поред песника, како тамо стоји: отац Јован Капетановић (†1903), мати Лила Капетановић и Љубица Толмач (без уклесаних година); у другом браку Јован, шеф агенције Српског бродарског друштва, имао је, осим Душана, још једног сина који је умро као дете. Песник наводи у једној песми и „сестрицу Јелену“ о којима нема записа на споменику. На другом делу споменика уклесана су имена Даринке Капетановић, Душанове полусестре из првог брака његовог оца Јована, која се удала за чувеног црногорског лекара др Петра Миљанића 220 Ђорђе Перић војника, који су погинули при одбрани Београда, који је стојао на табли код цркве Ружице на Калемегдану, уклесано је и његово име.“ У рату је као инжењер са екипом постављао и одржавао телефонске везе. Приликом случајног познанства са Душановим сином, господином Небојшом Капетановићем, написао сам биографију његовог оца и добио копију необјављеног песниковог текста Мој дневник (од 16. јула 1914). Уз текст ратног дневника Д. Капетановића, који је он водио само прве године ратовања, 1914, од 16. јула до 16. септембра, постоји и краћи наставак из 1915. године (од Митровдана до Божића), који је водила Душанова супруга, Олга Шуваковић-Капетановић (1886-1962); оба дневника су датирана по старом календару. Како овај рукописни дневник из Првог светског рата Душана и Олге Капетановић није до садa објављиван, а њихова деца Иванка (1907-1983), удата Продановић, и син Небојша (1911-?) нису више у животу , објављујем га поводом сећања на ратну 1914. годину, као успомену на песника Душана Капетановића и његову породицу.

Ђорђе Перић

[17] На Митровдан 1915. Драги мој Душане, Допусти ми да наставим твој недовршени дневник. Допусти да забележим све мисли моје, и сва осећања, и сав бол, и све патње, и сва страдања које сам вековима преживела и које ћу преживети. Мени се чини да вековима живим, јер дела велика и силна ређају се једно за другим, људи страдају и умиру, мапе се мењају, цареви нестају, а ја – живим, и гледам све то и само живим, живим, живим. Допусти ми, мили мој Душане, да унесем душу моју напаћену и уцвељено моје срце у ову књигу и да ми то буде разговор с тобом, да то буде разговор наших душа, искрен и пријатељски; то да ми буде накнада за све муке, све боле, све сузе и сва страдања моја. Душане мој, ти си умро, Београд је пао, Србију каља и гази Немачка смрдљива и гадна нога, а сурови и некултурни Маџар развио своје поли- цијско господство и кињи робље незаробљено Београдско. Страшно је то када се Немац осили, страшно је када немачка војска уђе у неку земљу, јер сви они сваки за себе, досадни су, а сви скупа просто убијају душу и притискају мозак. Човек не може да заборави ни једнога момента да су ту, јер су свуда: на улици, на путу, у сваком дворишту, у свакој кући, из свих прозора и из свију врата; они и опет они, извиру и јуре као бујица улицом и сметају, просто: не дају човеку ни дахнути. И тако се човек у својој кући осећа као у неком вртлогу, као у неком чуду, као у неком врзином колу; тешко му је, не може да дише ни да живи. Гњаве га, лепо ухвате за гушу и стежу, стежу све јаче. Ах! све ћу ти испричати, све што сам видела и осетила за ово време, али онако, без реда, кад се чега сетим; причаћу ти и гледаћу да ништа не заборавим. Ето, почећу од оне ноћи страшне, када је у ону, несрећну по нас кућу, ударила граната, уништила наново све, и тебе ранила, тако рећи убила. Или ћу почети од онога кобног и страшног дана када ти онај Енглез рекао да имаш туберкулозу; или од дана када је проклета Ауст- рија предала Србији ултиматум. Ах, сећаш ли се, Душане, како си тада био узнемирен; сећаш ли се како ниси могао до зоре да се смириш, као да си слутио и осећао да ћеш у том рату и ти пропасти. Али не, нећу одредити где ћу почети, причаћу ти када се чега сетим и кад ми што падне на памет. Ах, Боже мој, Боже мој! створи победу од жеља, а државу од уздаха и суза несретних и прегажених народа! Ослободи нас, Боже, и избави нас од тешких окова ропства и усрећи нас, о Милостиви!

        = видети више: Дневник песника Душана Капетановића из Првог светског рата 

- Srpski komunisti uhvatili su u klopku Dražu Mihailovića, vođu velikosrpske buržoazije i zaklali ga zubima - napisao je Vladimir Dedijer u svom pismu Petru Stamboliću

- Srpski komunisti uhvatili su u klopku Dražu Mihailovića, vođu velikosrpske buržoazije i zaklali ga zubima - napisao je Vladimir Dedijer u svom pismu Petru Stamboliću

Foto: Wikimedia

Akademik, publicista, učesnik narodnooslobodilačke borbe i jedan od odanih saradnika Josipa Broza Tita Vladimir Dedijer uputio je pismo narodnom heroju Jugoslavije i predsednikuPredsedništva SFRJ pismo u kome iznosi mnoge tvrdnje, pa i onu do sada skrivenu da su vođu četničkog pokreta Dragoljuba Dražu Mihailovića partizani “zaklali zubima”. Telegraf.rs vam ekskluzivno donosi ovu prepisku i prvi put je objavljuje u srpskim medijima!

27. aprila 1987. godine poznati funkcioner komunističke jugoslavije Vladimir Dedijer pisao je svom “drugu” Petru Stamboliću, a ova prepiska do sada bila je skrivana daleko od očiju javnosti.

U pismu dragom Peri, kako Dedijer oslovljava Stambolića navode se mnoge stvari koje su do sada bile dobro čuvane pod oznakom “državna tajna”, a među njima je i tvrdnja Titovog potpukovnika u rezervi da su partizani “zubima zaklali Dražu Mihailovića”.

Dedijer je u ovom pismu otvorio dušu svom ratnom saborcu Petru Stamboliću, s kojim je zajedno ratovao i kojeg poziva da objavi memoare, jer ono što on zna to svi građani Jugoslavije MORAJU SAZNATI.

– Srpski komunisti uhvatili su u klopku Dražu Mihailovića, vođu velikosrpske buržoazije i zaklali ga zubima – piše Dedijer.

Ovu prepisku dva odana saradnika Josipa Broza Tita objavile su “Srpske novine“ iz Čikaga – glasilo OSČ “Ravna Gora“, u broju 684. za mart 2015. godine.

Ukoliko želite da saznate vše o ovim detaljima možete to uraditi ovde:

http://www.pogledi.rs/

(Telegraf.rs)