УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

среда, 08. јун 2016.

Освета / Станислав Винавер



На једној железничкој станици очекивали су старци долазак нових духова.
Кад се најзад појавио воз, један старац даде знак и отпоче поздрав — јечале су оргуље, лупали су добоши, пиштале су зурле, а танке флауте врискале су, као у сну отровних цветова.
Ракете прснуше у вис. Воз је хуктао и пробијао се кроз милијарде варница. Сви старци поређаше се у шпалир. Први дух, који је изишао из очекиванога воза, био је такођер старац, са огромном белом брадом.
Када су старци видели да су и нови духовиопет старци, они полудеше од клицања, од кикота, од узвика, од одушевљења. Грцали су у сузама. Њихов оркестар настављао је и даље своје безумље.
Старац дух-новодошавши даде знак руком да жели да говори.
Сви се утишаше. Само су оргуље у најдубљем и најтишем басу, мучале нешто дубоко и неразумљиво о илузији минерала.
Старацдухотпоче овако:
Драга браћо.
Као што вам је познато, васељена је један древни старац. Она ме шиље вама, да вас опоменем, да се старачке идеје не смеју никако угушити, и да је задатак светова, да буду стари. Ако би светови били млади, они не би уливали никоме поверење, а ви знате, да је поверење камен темељац на коме се заснивају сунца и месеци. Старост се одржавабаш очекивањем духова. Знајтеда се очекује само оно што је старо и престаро. Ово није прва звезда где смо ми стигли.
Ви нисте први старци, који сте нас дочекали.
Ја вас молим драга браћо, узвикните једно:
живео! — Великоме Неимару Свемира".
У име овдашњих стараца један прадревњак попе се на трибину и рече:
Браћо духови!
Пророци су нам од увек говорили да се Свемир одржава само услед старости.
Када би Свемир био млад, он би брзо полудио од своје бујности и необузданости. Ми смо то знали и предосећали.
Данас, у најкритичније време по старачку заветну мисао, ми смо дочекали вас, и уверили се да и остала, мудрија васељена, има само старе духове".
Из групе путника стараца-духова један старац погледа цео скуп дугим, мудрим погледом и рече:
Браћо.
Не! (Виолине су цвилеле као сребрни конци чекања). Не!...
Ја сам са моје васељене пошао млад.

Али знајте: сва постигнућа стара су. Сви резултати ствари стари су. Сва услишења молитве стара су. Ја сам успео да дођем до вас и за то време постао сам стар. Младост је немогућа, јер она нигде не стигне".
... За то време сви млади духови те звезде спремали су се на очајну борбу са старцима. Када су чули да је старцима дошао у помоћ цео транспорт исто тако старих духова, они одлучише да одмах поведу битку. Но пре тога упутише апел свему младом са околних звезда, да им притече у помоћ.
Борба је почела.
Али, по речима онога старца-духа, сва духовна помисао, која је одашиљана била са звезда као млади, стизала је на бојиште стара од путовања, и од искуства, и повећавала је фаланге стараца.
А ипак млади су стално продирали и најзад старима је остала у власти само космичка жељезничка пругањихова аорта, њихов највећи резервоар: све младо са звезда што је хитало и даље младости у помоћ, пристизавало је као старо, и била је нова војска за старце.
Младима то дуго и предуго није било јасно.
Најзад, они разумеше болни и злокобни парадокс: да ће свака помоћ не само закаснити, већ бити помоћ старцима, јер ће остарити У путу, увенути због напора и страсти чекања, преболети младост путујући.
И тада млади престадоше да позивају у помоћ приврженике из Космоса.
У доба тих борби велики вулкани, који су се простирали по тој звезди отпочеше, понова да бацају своју ватру у огромно пурпурно море.
Негде, бог зна како далеко или близу, био је сазван савет научара, да реши: како да се помогне младима.
И после дугих саветовања би решено: да је за младост немогуће победити. Младост је само у оспоравању победе, али никако у самој победи.
Овај закључак саопштен је свимаи гдегод је било младих, запалише се црне ватре у знак жалости.
Међутим млади са звезде, без ичије помоћи, и противу свачијих савета, ипак победише своје старце. Како је то могло да буде — није ни до данас растумачено. Особито је неразумљиво: како да победе без стране помоћи. Ово називају-чудом младости.
Прва мера, коју су победиоци предузели била је: контрола над железничком станицом;
забрањен је био долазак свима далеким путницима.
И тада се утврдила једна чудновата ствар:
колико је младост конзервативна у нечем битно своме. Многи духови жалили су, што су победили, кад победа доводи до свеопштега отуђивања, до забране космичкога блуђења и путовања.
Њих, те лелегџије и запомагала, такође су прогласили за старце ипобили.
Најзад се утврдило:
Да ништа није страшније но победа младости.
Победа младости никад није дефинитивна. И у томе баш и јесте њен ужас и њена коб.
Када је то свима постало јасно, настаде по целој васељени једна вартоломејска ноћ младости.
Старци победише готово свуд, и у знак триумфа запалише мора и атмосфере.
Подигоше се триумфално нови милијони железничких космичких станица, као симбол над симболима победе над победама.
И цела васељена хуктала је, звечала и фијукала, блештала и вриштала светлошћу, од долазака и одлазака путника. Путовање постаде свеопшти занос и васељенско лудило. Најзад духови изгубише отаџбину, у бескрајним својим путовањима и лутањима и они престадоше да разумеју ма и један локални, појединачни, стварни проблем.
Све звезде њихове постадоше за њих само пртљаг и често несносан, у путовању, у сељењу, у скитању, у блуђењу. А изгубивши моћ за све детаље, они престадоше да схватају целину, и све више они су само скитали, јурили, вандровали, тражилине знајући, као вечити бегунци из свакога места, као Ахасвери, као васељенске избеглице, ни где да се тражи, ни зашто да траже.
Цео космос духова претворио се у луди Нижњеновгородски панађур духовалутача.
И то јеизгледабила освета младости.
Младости, која једина, стварно, може и уме да нађе себе.
Оне младости, која не тражи: јер још не зна, да сем ње, има других, приступачних и примамљивих стварности.
Његош и зли волшебници.
Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.
Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једнога односа, већ покушај преласка у други.
Зли волшебници не могу да задрже везу лике духове у њиховоме ослободилачкоме ради Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велик духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, шта више, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.
Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче, али је упуте другим правцем.
Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живога.
Имато тврдевеликих духова који су у служби злих волшебника, али ми знамо да су сви они силом своје мисије у васељени, противу волшебника и ако, најчешће, раде за волшебнике.
Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкретан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушнога и случајнога резултата, и да је према томе сад завршена.
А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане препрека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке, морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре, да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе, чему смо пошли, већ као крај тежње.
Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сваког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један створени свет постаје сметња сваком новом свету.
Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим постизавањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, Јер знају, да свака њихова епизодична победа отежавати све више велику борбу, коначнију победу, због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем даљем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза стварају себи грудобран.

Слутња Освете. Пролеће, 2015. Звижд. Снимак "Заветина"

II.

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега песника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихови пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десетераца уГорскоме Вијенцу".
Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Његоша и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизиФилозофија у Горскоме Вијенцу", господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока филозофска природа и да је Горским Вијенцом хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогласити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулпторомсамо не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.
Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Место да ђачка пузећа свест нађе ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста:
а то је непомирљива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом, — професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Индију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника:
открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III.

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дужност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то господин Петронијевић називахуманизмом" Његошевим, и доказује, као да је то нека његова другостепена одлика.
Сав је Његош у овоме:
Ал тирјанству стати ногом за врат Довести га к познанију права То је људска дужност најсветија."
Сав се Његош огледа у ономе:
Коме закон лежи у топузу Трагови му смрде нечовјештвом."
Главни је нагласак Његошев у ономе:
Ти си хајдук робља везанога, Ја сам хајдук, те гоним хајдуке Гласнија је моја хајдучија."
А то је све — за г. Петронијевића — неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост, и дужност бунта.
Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, најстрасније: да се на насиље мора одговорити побуном, да }е то прва и основна дужност свега живога, да све живо само за то и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.
Међутим постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхунца, до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте:
дати блесак, дати елан револуционарности човековој.
Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога — свему ономе и сваком ономе ко се бори противу насиља:
„Званије је свештено поете Глас је његов неба влијаније". вели Његош у „Лучи".
И опет:
Твар је Творца човек изабрана, И опет:
Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена поете."

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.
Поезија чини да је не само јунаштво потребно, (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:
Јунаштво је цар зла свакојега а и пиће најслађе душевно који јем се пјане покољења."
Сам инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:
Милош баца у несвијест људе" ...
И опет, Мићуновић се пита, шта су јунаци, који иду у смрт, у борбу за основно
право:
Што су они? жертве благородне да прелазе с бојнијех пољанах у весело царство поезије".
Дакле, оно што држи и чини човека, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.
Опет, Мићуновић:
Ђе се гусле у кућу не чују ту је мртва и кућа и људи."
Тако је већ сам Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотребније буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.
Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се: „не смијемо ништа започети што би народ к витештву зажегло, што би свете кости прадједовске огрануло, да у гроб играју."
Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногорце, да их потстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстинкту који заповеда: не покоравати се ономе што човека понижава):
Ја сам многа зажега канђела на олтару цркве православне па сам слијеп доша међу вама да поџежем, колико узмогу и ваш огањ светли на олтару на олтару цркве и поштења."
Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу, није Хамлет, као што држи г. Петронијевићне, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поџегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши они, који могу да одушеве највећи број за ту борбу.
Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва естетика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милотићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:
Дивне ли га очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише."
Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.
Његош проповеда да се мора покоравати томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:
Кад сам годе много размишљава Вазда ми се посо повукова."
Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што треба чинити. То је један категорички императив: то је Његошев категорички императив побуне:
А ја зебем од много мишљења'" вели Мићуновић. И опет кнез Раде:
него удри докле махат можеш." и опет:
нека буде што бити не може ...
на гробљу ће изниђи цвијеће
за далеко неко покољење." и опет:
У крв ће нам вјере запливати
биће боља која не потоне." и опет:
Приправља се док одједном пукне." и опет:
Иште свијет неко дјеиствије
Дужност рађа неко попечење
Обрана је с животом скопчана."
Што значи, најпростије и грубо речено:
не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло, (то би био песимизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:
Све природа снабдјева оружјем Против неке необуздне силе Против нужде, против недовољства."
Значи, да је инстинкт у нама, у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борлти за своју духовну, за своју човечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу бога, дарвинизам.
Нове нужде рађу нове силе
Дјеиствија напрежу духове
Стесњенија сламају громове
Удар нађе искру у камену,
Без њега би и кам очајала."
И:
Шта је човјек, а мора бит човјек."
То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) — да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средстава и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи, да му се да нови калуп, Јер се огањ не сме угасити. Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.
А Његош зна, да сваки калуп има свој огањ, — и место да само мења калупе, (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тражи сарадњу природе, (као и Гете) али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калупа после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија...
Тек соколу прво перје никне Он не може више мировати ... Све је ово некаква наука." Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:
Нада нема право ни у кога До у Бога и у своје руке." Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, лшого више прожета космичким духом свеопште узрочности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:
Удри врага, не остав му трага."
Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.
Вуку Мићуновићу су они, који иду за потурицама (то јест опортунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):
„Мрзиј су ми они него Турци ..."

                 = одломак. Видети више: Громобран свемира


Нема коментара:

Постави коментар