УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

субота, 24. јун 2017.

ГДЕ ЈЕ НАША СРЕЋА? / Белатукадруз


На зараслим путевима?
Који само што се нису изгубили?
У горама? У Градинама?Заградама?
У лисичјим јазбинама?


..
У виноградима на осунчаним падинама?
У сласти џезвалија, на које су прво власници заборавили?
Крај гробаља на бреговима окренутим заласку сунца?

На слашима обновљеним? Опустелим?


...
Широм отворених врата?


..
Под липама црним, правим као стреле, високим
у шумама пуним горуна, храстова?

Под  Записима, попут овог на раскршћу путева)

..
Под липама белим крајем јуна?
Пред овим зрелим пољем жита?


..
Пред овим бандерама у низу што воде,  до нашег имања, и, можда,  мита о Златном Руну?


..




































Где је наша срећа?

Зар  крај оваквих  путева и људи који ово чине овој земљи и овом пределу?


.
Зар крај таквих?

.




























Не људима које сам познавао, и онима који ово праве природи
и будућима, већ копривама, копривама се клањам!

Шумама, дубравама, трулим млечним печуркама, честару, вишњама, пчеларима,
лози што се крај пута успентрала на високо стабло,као бршљан.

Мом сину млађем што ме прати узбрдо, што даље од долина које су данашњи људи
и свакојаки отпад унередили, и претворили у колоније гмизаваца, змијарника!

Што даље ос распадања села, према салашима и дивљини брда, што више, што даље,
- да ли је тамо наша срећа? Баш у тим засеоцима неописивим које су напустили
ти сељаци које сам и ја на крају заборавио? Варани и увек преварени.

Преварени и  у том далеком свету где се лакше и боље живи...

Где је наша срећа?

Где је срећа тих брђана који нису имали злата и накита од сребра,
али су све друго имали.

Пред овом сликом пустоши немам речи.


.
Пароле су лепе лажи, ако може, ма која лаж, бити лепа? Погледајте овај коров, увећајте ову слику максимално. Чега све ту нема, зар не?

Где је наша срећа?

У митовима?
У сновима наших предака?

Сновима наше мајке?

У  пределу где цвета милион цветова?


.
.

У овом пољском цвету?


.
Или у овом призору коровских листова које је жестока оморина обарила као спанаћ?


..

Или усред овог поља, усред класова набубрелих ражи?









.

Где је наша срећа?
Тамо где је и лисичија?
И птичија?
Тамо где се црне
сочне, и ситне птичије, дивље трешње зреле?

.




Нема коментара:

Постави коментар